Највећа је и најзнатнија старина у Пиви манастир Успеније Св. Богородице. Њега је, као што сведочи очувани запис, подигао 1573 године херцеговачки митрополит Саватије, доцнији патријарх пећски^[62]. Манастир се лепо очувао и налази се на левој обали реке Сињца, близу његовог извора, у крају који се зове Гусац (сл. 16).

Црква има облик лађе, а озидана је од финога жућкастог и црваног кречњака, који је од сунца доста изгорео, те стално прска (пуца). Средњи део цркве је на стубовима, којих има шест, по три са стране. Дебљина је зида 1,17 м. Унутрашњост цркве је подељена на олтар, мушку цркву и паперту за жене. Дужина цркве шупљином износи 26,70 м. (олтар 6,75, црква 19,95 м.) а ширина јој је 11,50. Главна врата су висока 1,85 м. а широка 1,04 м., а јужна су висока 1,55 а широка 0,85 м.

Као што се из поменутог записа види, црква се “писала” 14 година после зидања. Фреске нису неке нарочите вредности, али су се у већини добро очувале. Од наших светаца вреди поменути: фреску св. Саве у олтару, фреску Стевана Дечанског на стубу с десне стране, фреску св. Симеуна на зиду према фресци Дечанскога и две фреске ктитора манастира око јужних врата са моделом цркве. Фреске наших светаца су онакве какве се налазе по нашим задужбинама из XIII ;и ХIV века. Св. Сава је у орнату архиепископа са тонзуром на глави; Дечански има круну на глави (сл. 17) а св. Симеун је у црној раси као монах (слика 18).

Оне две фреске око јужних врата су врло интересантне. То је место за ктиторе цркве, а да ове две фреске претстављају ктиторе, најбоље показује модел цркве, коју лева фреска држи на једној руци. Фреска с десне стране ових врата, кад им се лицем окренемо, претставља човека са неком врстом капе, као турбаном, на глави, округле браде, у ћурку до земље, постављеном лисичином, са рукавима до лаката засуканим, и у зеленој антерији (сл. 19). Овај је човек пружио десну руку ка фресци с леве стране врата, а леву руку држи на прсима. Фреска с леве стране врата претставља човека у владичанском орнату без ореола. Овај држи модел цркве на десној руци и пружа је икони Мајке божије са дететом која седи на трону, (а леву руку држи на прсима^[63]. Између иконе Богородичине и врха модела цркве,- коју држи овај владика у десној руци, стоје остаци од натписа: прес(ве)та Б(огороди)це прими … труд … јакоже х … он ва довици лепту …

Више се од овога натписа не може прочитати, а другога каквог натписа изгледа није ни било.

Поставља се питање, чије су ове две фреске, што претстављају ктиторе цркве. Фреска у орнату владике, са моделом цркве на десној руци, бесумње је митрополита Саватија, који је Пивски Манастир подигао према натпису, а човек у ћурку са зеленом антеријом испод ћурка, у једној капи која личи на турбан – није свештено лице нити је православни. Чим се погледа фреска, види се да је то слика некога великог турског доглавника у оделу хоџе или муфтије. Богатство ћурка, богатства крзна, којим је ћурак постављен, зелена свилена антерија испод ћурка, капа на глави у облику турбана, округло потсечена брада показује човека и богата и од утицаја, који је омогућио подизање ове цркве. Истина је да је ово време било време патријарха Макарија и његова рођака Мехмеда Соколовића, великог турског везира, када се дозвољавало оправљање напуштених наших цркава и манастира, али се не зна да су се, у то време, и нове цркве подизале, нарочито оволике колики је Пивски Манастир. Пошто нема натписа над фреском да би се знало чија је, једини је податак о томе народно предање које вели да је то слика Мехмеда Соколовића, стрица митрополита Саватија, наследника Макаријева на патријаршиском престолу. До пре 100 година фреске су биле добро очуване и онда је и ова фреска била много јаснија, те је свако у њој познавао слику муслимана. Причају да је Смаил-ага Ченгић а нарочито његов син Дедага (Дервиш-паша), често долазио у манастир, улазио у цркву и пред овом фреском простирао серџаду и клањао. После молитве увек би оставили по жуту меџедију или дукат као прилог цркви. А Дедага је за време Стефана Ђачића, игумана овога манастира, око педесетих година прошлога века, давао манастиру годишње извесну количину жита, масла и воска, као царском вакуфу ^[64].

Неки мисле, да ова фреска у ћурку са капом на глави која личи на турбан може бити слика игумана Симеона, за чије се време црква “писала” (рађене фреске), као што се у натпису вели. Та је претпоставка немогућа из ових разлога: 1. Калуђер, игуман не може се у цркви зографисати у ћурку и са капом на глави. То нити где код нас има нити је где забележено.

Српски калуђери никада нису носили округло ошишану браду. То је манир муслимана кад мало остаре или дођу до великог положаја у чиновничкој каријери. Типове у истом оваквом оделу и са турбаном (фес, који се озго мало или види или не види, обмотан великим жутим хаџијским шалом, чалмом) мало истуреним, да се чело види, сретао сам пре тридесет и више година у Скопљу и по другим крајевима Македоније на сваком кораку.

Не може се Кир-Симеон, игуман манастира, зографисати на месту ктитора само зато што је у његово време манастир “писан”.

4. Саватије, оснивалац манастира, умро је као патријарх 1586 године, дакле годину дана пре но што се црква почела зографисати, те не би имало оправдања да се игуман Симеон стави напоредо са Саватијем као ктитор.

5. Никаква натписа, осим онога напред (наведеног, изнад ових ктитора нема, што такође значи да ово није фреска игумана Симеона него некога другога човека. Да је ово Симеонова, он би приликом њене израде изнад ње или поред ње ставио какав знак или читав натпис да се то види. Према свему сам потпуно уверен да је та фреска слика некога муслимана који је помогао Саватију да добије одобрење за зидање овако велике цркве и омогућио му прилогом да се црква подигне. Да ли је то фреска Мехмеда Соколовића из млађих година, као што народ прича, или неког његовог рођака, то је друга ствар.

У цркви има доста натписа с краја XVI и из XVII, XVIII и почетка XIX века на зидовима, над фрескама, око врата, на иконама; даље има доста старих црквених утвари: крстова, кадионица, тасова, и књига са важним натписима и записима. Какав историчар-археолог и какав палеограф имали би доста посла у овом манастиру. Многи су од ових натписа штампани у “Записима и натписима” Љ. Стојановића, али би то требало све проконтролисати на лицу места.

Манастир има три звона, два новија, а једно католичко, ливено 1667 године.

Извор: Светозар Томић, “Пива и Пивљани”, Посебан отисак из Српског етнографског зборника књ. LIX Насеља и порекло становништва књ. 31
(Примљено на I скупу Академије филозофских наука и Академије друштвених наука 9 априла 1946 год.)