Пуних педесет година, од рата, па све до деведесетих година двадесетог вијека, се црногорска власт, уз помоћ једнопартијског политичког система, државно-административног апарата ,манипулативне идеолошке мантре братсва и јединства, уз злоупотребу, до тада, уродјеног слободарског духа, усрдно борила против властитог аутентичног и националног и државног, историјског насљедја. Али, све до појаве једног човјека, без икаквог дефинисаног односа према моралу, етици и истини, који је све претходно наведено, на најгори могући начин сублимирао у себи, никоме није падало на ум да свој народ понизи на такав начин да му одузме језик и писмо-ћирилицу, као кључну културно-историјску одредницу и нападне цркву, као кључну културно-историјску тековину и претвори га у једну колонијалну „ПУЧИНУ“ све до појаве историјских и ванвременских литија.
Све то није било могуче без адекватне медијске подршке, која је, наравно, морала бити ускладјена, са принципима дјеловања глобалне дубоке државе и људско-правашким савременим пропагандним
наративом, независна, евроатланска и демократска, а концерн Вијести је, био све то, и више. Зато је и постао последња одбрана од повратка на елементарно достојанство, самопоштовање, здрав разум и властиту бригу о својој кући и истинито историјско памћење, испуњавајући тако, као „ЊИХОВ МЕДИЈ КОЈИ СЕ БАВИ НАШИМ СТВАРИМА“ са бочним и реално маргиналним медијима, задатак, који мора да се одрадјује до краја.

Из тог разлога, није чудно, када су видјели да је враг однио шалу и да ће „један човјек из народа“, који представља све оно што они нијесу и против чега имају задатак да се боре, били присиљени да се досјете стратегије „лажни цар Шћепан мали“по задатом алгоритму „и послије Мила Мило“, промовишући све и свакога као главног кандидата за насљедника садашњег предсједника-непоменика, по принципу дај шта даш, само да не буде онако, како је природно, у складу са вољом народа и да не побиједи човјек који ће поштовати и традицију, као колективно насљедје и демократију, као слободну вољу појединца и примарни принцип по коме ће се организовати власт.

Оваквим приступом се сугерише да црногорско друштво још увијек није сазрело да самостално доноси одлуке, да планира свој економски и политички живот на унутрашњем плану, да му је неопходан и надзор, усмјеривач и контролор над свим гранама власти, за почетак над предсједником.

Зато Андрији Мандићу нијесу проблем његови противкандидати без обзира колико су озбиљни, већ његов „проблем“ проистиче из чињенице да долази из једине политичке групације на црногорској политичкој сцени која није непринципијелно усмјерена ни против кога у националном, религијском или политичко-идеолошком смислу, напротив, која са њим на челу се отворено бори за поштовање суштинских националних, градјанских и људских права једнако за све , а не само за одабране. Из таквог политичког приступа се радја осјећај за самосталност, достојанство, одговорност и праведност, на тај начин се поново успоставља веза са историјским насљедјем и традицијом, и што је најважније на тај начин се показује да сте сазрели да будете признати субјекат-држава и на унутрашњем плану и у медјународном јавном поретку.

А то од оних који су креирали овакву корупцинашку, клептократску, непотистичку, комецијализовану и потпуно полтронску и контролисану Црну Гору-сурогат државу, није дозвољено. Из тог разлога Андрија Мандић није подобан. Зато је Андрија Мандић овога пута, а није парадоксално, једини прави избор сваког појединца, градјанина који поштује и себе и другога, било да је привржен традиционалним, било градјанским вриједностима. Стога, ако не желимо да изгубимо везу са прецима, а желимо да активно учествујемо и одлучујемо о својој, и будућности својих потомака, и направимо први прави политички искорак ка нормализацији црногорског друштва и промјени досадашње политичке парадигме сурогат државе, једини начин да то остваримо је, избор Андрије Мандићу за предсједника. Или cirkulus vitiosus !!!

др Машан Ерцеговић, Савез Срба из Црне Горе