(Издање Јадранске страже, Београд 1927.)

Море је плаво, безмерно, променљиво, а вечно као небо.

Тамо где мора има, има даљине, простора. На обалама мора зна се за далеке светове, за друга поднебља, за чудне биљке и чудне животиње; на обалама мора чује се о бившим народима, о силним царствима и пожарима, о слободама и робовању, благостању и сјају за причу.

Море храни. Плодови чак са друге стране света, пића непозната и јестива невиђена довозе се на обале морске, камен и креч имају цену за туђина. Море слави. Лађе разносе имена наших река, наших планина, светитеља и јунака. Море теши. Издалека враћа се смирен у завичај, нигде није боље.

Море учи, храбрости и скромности и тишини душе, увиђавности. Народи који су пловили по морима мирни су и отресити, самопоуздани, не изгледају као пијани сељаци. Море учи љубави. Сав свет је брат и сестра; у туђим земљама мајке и жене, другови и весељаци исти су као и у нас. Пас је верран и у најдаљим земљама, а мачка умиљата и врела. Где има мора има и Бога.

Море значи богатство и лепоту. Народи који не знађаху за море, нити су пловили њим, изгледају често као стока грдна, а народи који су имали мора и крстарили њиме, често се чине као скуп дивова. Историја Холанђана, крај мора, сва је састављена од злата и драгог камења, господства и славе, великих дела у трговини, освајању, науци, уметности.

Упоредите прошлост увек радених, вредних, издржљивих и мученичких Чеха, са прошлошћу пргавих и ћакнутих Португалаца који су открили светове, владали земљама и морима и владаће, у Америци, опет без по муке. Море значи богатство, лепоту и свет.

Наше море, Јадран, најлепше је море на свету. Плаво и бистро, бурно и питомо, горко и лако. Пуно је острва и шкоља, увала и пристаништа, заклона и излаза, нигде му равна нема. Јадран је наше највеће благо.

Добар део Европе ту је силазио на трг, да купује и прода. Камено доба, гвоздено доба, свако доба доводило је на Јадран оне, што живљаху дуж Дунава, Саве, Босне, Мораве, под Шаром, Комовима и Динаром.

Прославили смо се биткама на целоме свету. Ратовали смо на све стране, до Африке и Азије, али нам је тек море јадранско разнело име по свету, име помораца, путника, зидара и певача. Крај мора очешљасмо дивљу разбарушену косу, оденусмо се људским оделом, сазидасмо задужбине и куле, опасасмо светло оружје и записасмо књиге о делима божијим. На Јадрану научисмо све, путеве градити, моћнима и слинима одолевати, високе храмове буздованом пребацити и туђину поносито за софром седети.

Бока Которска на југу од Дубровника најлепши је и најсиромашнији део Јадрана. Од Дубровника источно као да се Норвешка преселила у плаво наше море. Из бистрог топлог мора дижу се суре и демонске врлети Црне Горе. Велике паоме и палме трепере од ветра са пучине у тропски топлом Херцегновом, пуном неранџа, плавом и жутом, на врху стена, као цреп пун цвећа.

ХЕРЦЕГ НОВИ

Одмах при улазу у неосвојиву Боку, иза некад страшних утврђења генерала Мамуле, што се као стене издижу из мора, варош Херцегнови губи се у вртовима.

У пазарне дане трг Херцегновог лепши је од свих наших јужних тргова. Воће мирише градом и зеље, а стасити људи, у народној ношњи, силазе са својих стена. Позе и покрети тих људи кошчатих и високих, разведре душу. Лепота телеса нашег народа ту је негде дуж Подгорице и Херцеговине, дуж Дрине. Нема јој равне на свету.

И данас је варош на стени као врт. Арапски један натпис у њеној тврђави каже: „Песници које пут овуда нанесе, нека би гледајући на ме, заносно климнули главом “да красна си ти дивна зградо.”

Море је необично плаво над тврђавом и пуно љубичастих јежева, столећа почивају на дну мора. И данас је терен тврђаве тако сачуван, да се у лепе вечери може разгледати земљиште страшних опсада Хајредина Барбаросе који је у моћним борбама у овим улицама изгубио осам хиљада муслимана.

Сада су вечери на тим улицама сребрне и плаве, пуне хидроавиона наше флоте, а под зидинама њиним чује се цео дан мех купача. Зими ту цвета ружа.

Крај вароши, у дивној шуми, са ванредним местима за мирно купање, бели се манастир Савина. Пун је старих повеља и хрисовуља, моћи, крстова, петохљебница. Зидан је некад давно у турско доба, иконостас му је врло леп, а зидови су му покривени фрескама. Око цркве је старо гробље, са мраморним гробовима, у којима су изрезани дурбини помораца и топови официра. Дивни леандри беле и црвене уоколо и високо дижу пиније и чемпреси.

Дубрава око манастира лепа је као античко позориште, под морем.

ПЕРАСТ

Док је Далмација била пуна туђина најпразнија је остала Бока. Тамо, она брда, у којима се беле стари градићи, под огромним стенама Ловћена, пепељасте боје.

Кад се између тих брда, забразди бродом, улази се у једно камено старо позориште, у коме играју балет брда, таласи, шуме, планине, страшни кршеви, плаве воде, цвеће и воће, витки звоници, питоми вртови и луди облаци. Цело јутро или цело вече око лађе сјаје, севају, црвене, плаве, зелене, жуте стене и врхови. Сунце залази као златна, румена, запаљена мумија, а месец изађе, као бела коза на врх стена Кривошија.

Толико је јасна звезда на небу и у води и у грању да се чини као да се цео свет једанко тресе. При томе је толика тишина, да се сваки чун пре чује, но примети.

Уз Дубровник, Пераст, Цавтат и Будву лето је пуно невероватно лепих бића и ванредних традиција, а лепота жена, архитектуре, прошлости, тамо је сасвим неочекивана. Обала је тамо низ дивних бродова, неранџа, књига, школа, игара, везова, црква и све то, из прве руке, остатак турских, левантинских, млетачких, шпанских и француских морнарица.

У Перасту имате врло лепих слика из барока. Пејсаж лепиш и је од бретанског, а лепота девојака под Црном Гором, какве нигде нема, витка и чиста и кошчата.

Залив Боке, пред Перастом, сужава се као плава река и назива се „Вериге“, јер ту су разапињали ноћу ланце против туђинских галија. Иза вароши је огроман профил стена Кривошија.

Монденски Париз налази да је вредно отићи међу Баске, попети се у њина брда, удисати њин оштри ваздух, овамо из Београда и Загреба нико не долази. Четристо Американаца, међутим, који су из Дубровника наишли на Котор, застали су задивљени пред демонском лепотом овога краја.

Ту, у мору, лежи обала Пераста, најчудније вароши у Боки, пуста и мртва, зарасла травом. Рисан, илирских краљева, једва се види у дну залива.

Пераст је зором као мртав лабуд. Бео, пребледео, са маховином по крововима. Тај стари град, потпуно изумро, не зна више да прича. Купача овде једва има, ма да је згодно, тихо, а вода дивна. Више их је у топлом, али веселом Прчњу, где друштво београдских женских лекара има своје одмориште.

У општинској згради старог Пераста показују старе мачеве и лепе слике. Износе путнику стару свилену заставу Русије која се вила на адмиралском броду адмирала Матије Змајевића, адмирала Петра Великога. Плава је и бела и распада се, али је њен плави крст још диван.

Пераст има недовршен храм из доба своје славе. Та рушевина је ванредна са својим црним мраморним стубовима, са свиленим одеждама католичког примаса Србије, Андрије Змајевића, чији су дивни мотиви пуни персијских орнамената.

Пред Перастом у мору су два романтична острва. Једно је нарочито чувено, ради своје чудотворне Богородице. Са њега се дуго гледа паклени, пепељасти авет Ловћена.

КОТОР

Једна старинска камена дворана у ствари, цела та варош, над којом виси стење, као облаци, над којом тече, пљушти, магли се и румени Ловћен, место неба, ноћи и зоре.

У дну најчуднијег фјорда на свету, сав у тврдим градским бедемима, међу врелим и застајалим водама те тврђаве, тај град је лети као зажарена пећина скамењених лавова. Он је центар за лепе и незаборавне излете у брдо, до Скадарског језера, Бара и Будве.

Месечина у том граду, ноћу, сасвим је необична. Расипа се по дворовима старим, хиљадугодишњим стенама, по јарболима и једрима што се ноћу жуте, просипа се по вртовима и гудурама. У мраку дишу вртови ружа, граната, читаве провалије, застрте ловором, сенкама лешника, смокава и замршеним жбуновима каранфила.

Храм, на сред града, прастара црква Светог Трипуна, модри се и румени као нека лепа градска капија са кулама, што води од Ловћена.

Дрво је у њој као порфир, а израда мрамора тешка и ломбардска. Врх олтара сјаји анђео, као Мештровићев, над маузолејем Цавтатским.

БУДВА

Иза Котора, спушта се плаво и сиње море‚, дуж црногорске обале, у дивним плажама Будве, Светог Стефана, Бара и Улциња у маглу стења и таласа. Ванредне те пешчане плаже, на жалост још су запуштене и слабо познате, али ко ту једном прође, увек се овамо враћа да проведе лето у сунчању, таласима и дивним ноћима.

На отвореном, чистом Јадрану, сазидана у прастаро доба, Будва је и данас најчудеснија наша приморска варош. Под њом пучина, сиње море, све до Јонског мора.

У тврдим и старим зидинама, варош је сва црвена од ветрова. А около тече око ње песковита плажа какве нема ни једно наше летовалиште. Дуге жалове купалишта Могрена и Јаза нико који их посети неће заборавити, ради њиних тешких љубичастих таласа. Лети се ту настане колоније феријалног савеза. Но и прави гурмани долазили би овамо на летовање само да познају будвански риболов и куване ракове. Као што би и песници враћали се сваке године на обалу пешчану Паштровића, у наш дивни Свети Стефан који лежи као шкољка уз обалу мора, румена и дивна.

Отуда па даље Јадран је једно љубичасто и плаво небо што се љуља под нашом земљом да је полепшава, уздиже, умива вечно.

Когод буде провео, ма само једно лето на његовим обалама, никад га више у животу заборавити неће, као ни Сунце.