(Одломак из књиге „Црногорци“, фототипско издање, Подгорица,
1997, стр. 55–60.)
По поријеклу, животу и обичајима најближи су Црногорци и Ерцеговци. И код Ерцеговаца, само слабије, дијеле се извјесни крајеви и карактеришу по засебним особинама: Гацко, Невесиње, Требиње итд.; и код њих су у тим племенима признате заслужне фамилије као нека врста демократског племства, код кога је добро стално и нашљедно; и они подједнако гаје успомене на стару славу и величину српску, и живе у увјерењу да мора бити васкрса свесрпског; и они су јунаци као и Црногорци и код њих је храброст највећа врлина; обичаји славски, великопразнични, моба и други – исти су као и код Црногораца; морал, вјера и празновјерица исто тако; истицање чојства као прве одлике, народности и чување обичаја прва је дужност; чак и борбе с Турцима вођене су заједнички, те је при стварању данашње Црне Горе удио Ерцеговаца врло велик. Па ипак, крај свих заједничких особина, одвојен живот и посебне, мање борбе и на различном земљишту и под неједнаким приликама, стварали су и посебне историје и засебне, етничке типове, – у Црној Гори једноставније, у Ерцеговини општије, према начину живљења једних и других. Као богатија и као дио Босне, Ерцеговина је била притијешњена већим бројем Турака и јачом влашћу, што је морало утицати на душевну страну народа, на немогућнији отпор и на удружење шире масе при ма каквом протесту и отпору. То је у осталом и узрок да видимо Ерцеговце удружене при сваком народном покрету, који је обично значио: за Ерцеговину, – појам веома широк; док напротив томе у Црној Гори издвајала су се само племена, радила по својој потреби и на своју одговорност, без јачег импулса за већу цјелину. Сâм географски положај Ерцеговце је упућивао на Црну Гору и чинио да се за сваки покрет тражи отуда савјет, одобрење и помоћ, јер је и крајњи циљ свију тих народних покрета био: сједињење са Црном Гором и рад на ослобођењу осталих српских земаља. Као ратник Ерцеговац је био спор, али храбар и истрајан, – Црногорац плах и несталан; Ерцеговац се борио, Црногорац јуришао. И иначе су Ерцеговци тромији, али културнији, дубљи у осјећањима, а Црногорци плаховити, упорни и сурови. Ерцеговац је са свога јунаштва поносит, Црногорац још и охол. Јунаштво Ерцеговца је јунаштво народа, јунаштво Црногорца јунаштво племена; – онамо су јунаци општи, овамо јединачни. Стога је риједак Ерцеговац који се хвалише и размеће јунаштвом, а још је ређи Црногорац који другога хвали; Ерцеговац прича и туђе заслуге, Црногорац само своја преимућства; онај је као и сви остали, овај уз најзаслужније; Ерцеговац обично каже: ми, Црногорац увијек: ја!
Црногорац је самоузданији од Ерцеговца и отпорнији; он је много искључив, у једном правцу савршенији и израђенији, тијесто од кога се не може израдити друго него је, љутац, који пуца сасвим другим правцем него га туђа воља упућује; он има толико свога, атавистичкога, формиранога, непромјењивога а ипак потпуно урађенога, да је неприродан у сваком другом положају и стању, изгубљен, пометен; или у најбољем случају непродуктиван; он је бистар, лак да схвати и научи, да уложи енергију и савлада проблем док га не проучи, али исто тако да ту и стане и да се постепено врати у стари душевни колосјек, задржавајући од наученога само форму и не репродукујући ништа. Ерцеговац је много блажи, мекши, пространији и гипкији, тијесто коме се могу давати и различне форме и супротни правац и усавршавање. Зато, Црногорац је свој само у Црној Гори; ту је у свом елементу, присташан и природан, слика све своје прошлости, коју носи у души и очима, и свуда друго он је изгубљен, туђ самом себи, неприродан и несавршен. Црногорцу се чини да себе омаловажава кад ма кога хвали; отуда је у сваком похвалном послу, по њему, његов највећи удио. Он је у традиције толико уживљен да их другом просто натура као правило; прзница је, што Ерцеговац није, па зато и вјерује да се о њему мора само добро мислити и говорити.
Црногорац је као признат и оглашен јунак веома сујетан; за њега је утврђено правило да је најхрабрији међу храбрима и да нема јунака њему равних. Зато је он веома смотрен да никад не доведе у питање тај добар глас и првијенство – док Ерцеговац, слободан толике сујете, не мари да увијек куша снагу и вриједност. Црногорцу се чини зазор и понижење да икад изгуби (Не постоји приче о томе), јер изгубом доводи у искушење предност свију Црногораца, па не само да би се он губитком понизио него би омаловажио и све оне који су били до њега и који су до данас; за Црногорца је тренут и најмањег рескира читав проблем, а најмањи изгуб, страхота и очајање. То највише долази отуда што Црногорац вјерује да све што ради, велико је и судбоносно, и да све што предузима, чини у име свију Црногораца и за све њих. Међутим, Ерцеговац више ради особно и на лични рескир и одговорност. Црногорац у сваком потхвату тражи друштва, инстиктивно за то да би умањио личну одговорност, и у сваком послу он је толико резервисан да се, бар пред самим собом, може оправдати за све пошљедице.
Једном кад је на Цетињу био и чувени војвода гатачки Богдан Зимоњић, један од најснажнијих Ерцеговаца, предложе му Црногорци да се „вуче клипка“ с њима. Као такмаца изаберу му сердара Сава Пламенца, зета кнежевога, за кога су држали извјесно да ће побиједити. Око рвача окупи се силан свијет да посматра борбу, па дође и сам кнез. Рвачи посједаше на пољану, одупријеше табанима у табане, држећи се за руке, па запеше из све снаге да један другога одигне од земље и исправи на ноге. Снажни војвода неколико пута побиједи сердара, те наљути и кнеза и све Црногорце: Ерцеговац да побиједи Црногорца! Покушаше и десети пут, али не помога ништа, јер је војвода био и силнији и јачи од сердара. Тада кнежев ађутант приђе војводи, каза му ко је и шта сердар Пламенац и како се већ наљутио књаз и сви Црногорци на њега, па га замоли да попусти барем једном да га сердар побиједи, те да се разиђу у миру. Зачуђен повиче војвода: „Ма шта је вама људи божији: не дијеле мегдан Ерцеговина и Црна Гора, него ја и сердар!“ И не шће попустити. То га је завадило са Цетињем. Једнога дана бану на Цетиње неки свјетски рвач Шваба, с великом наградом ономе ко га побиједи. Рвач међу јунаке! Ето прилике за славу! Али нико се не накани да му изађе на мегдан. Људи се шуњали око њега, загледали га, омјерали и стимавали, па се бојали швапске вјештине и лукавства и црна образа, ако би на мегдану с њим изгубили. Можда би се неко и порвао ш њим у планини, ђе нико не види и не чује, али ту на Цетињу, пред кнезом и Црногорцима – не осмјели се нико: Ко да рескира да обрука сву Црну Гору и Црногорце! Тада се јави један Ерцеговац, зоран и силан момак и риједак бандоглавац. Он изађе на мегдан. Интересовање је било велико; на вечери се слегао силан свијет, па дошао и кнез. И, Ерцеговац је побиједио, – разумије се, сасвим неправилно. Али иако је како тако однио побједу и толики свијет скапулао рескира и искушења, нико му на побједи није завидио: Сви су Црногорци могли учинити то исто, само да су шћели!
И економске прлике, вјечита борба с менаштином и сиротињом на дому, учиниле су од Црногорца трудна и ћутљива човјека, који се никад безгранично не радује и не провесели, који је управо заборавио тренутке правога весеља и радовања, не помућена зебњом и свакидањом несташицом, – док Ерцеговац спада више у веселије, сангвиничне људе. Уз то су, нарочито од пошљедњег рата Ерцеговци и у знању, раду и начину живота одмакли од Црногораца, те су ближи култури од њих. Црногорац допушта да су Ерцеговци најбољи јунаци послије њега (…)
